Старе куће Србије

Кућа породице Вељковић

Post Title

Сведок успона Србије

На западном Врачару, на углу Бирчанинове са Улицом краља Милутина налази се кућа породице Вељковић, споменик културе. Саграђена је убрзо након прокламоване идеје Кнеза Милоша о формирању „српског Београда“, довољно удаљеног од Београда у шанцу и турских топова, и током планске урбанизације овог дела градске вароши 1883. године. Нова, ортогонална шема улица уз ивичну изградњу која формира блок, пример је уређења нових стамбених зона ван централног градског језгра која су временом стекла вредност градитељског наслеђа пружајући целовиту слику о развоју урбане културе. Један од таквих амбијената је Бирчанинова улица, карактеристична по стрмим профилима, градским вилама и породичним кућама богатијег слоја друштва. Изградња западног Врачара значила је ширење градског језгра у складу с повећањем броја становника у другој половини 19. века.

Од почетка девете деценије 19. века до Првог светског рата Србија је бележила брз економски и привредни напредак што је водило ка досељавању становништва из Аустро-Угарске монархије и још неослобођених турских области. То је утицало на промену структуре друштва али и на прихватање савремених облика становања. Постепено се формирао грађански слој који је био иницијатор друштвних промена и носилац модерности. Нешто имућније породице наручивале су пројекте од српских архитеката школованих у иностранству који су својим знањем и делима, у још увек провинцијалну Србију и оријенталну београдску варош, уносили елементе актуелних европских архитектонских стилова, модерне ентеријере, а понекад и сам стил живота.

Кућа породице Вељковић, једна је од малог броја оних које су пре Другог светског рата биле познате како по значајним и угледним власницима, тако и по архитектури и ентеријеру, богатој породичној збирци слика и скулптура, приватној библиотеци, колекцији оружја и употребних предмета. Данас репрезентативни пример културног наслеђа, окружена разноликом архитектуром градског амбијента, „подсећа“ пролазнике на изглед и дух старог Београда. Због малог броја београдских приватних кућа угледних породица сачуваних у свом аутентичном облику, Кућа породице Вељковић уврштена je у Асоцијацију европских историјских кућа 2008. године.

Оригиналан пројекат једноспратне породичне виле није сачуван, као ни имена aрхитекте и извођача радова. Међутим, тапија указује да је први власник имања са зградама био Марко Чолић механџија, а имање је 1866. године продао Кости Лазаревићу телеграфисти из Смедерева. Фабрикант Фрањо Вшетачки и његова супруга Ружа постали су следећи власници 1873. године и на постојећем имању сазидали нову (данашњу) кућу коју је 1883. године купио Стојан Вељковић.

Грађена је опеком у кречном малтеру с масивним зидовима премошћеним архитравно и делимично плитким пруским сводовима. Споља има идентичнo обликоване фасаде, једноставно решене у духу архитектуре академизма са сведеним репертоаром декоративних елемената. Диспозиција објекта је једноставна и функционална. Распоред просторија у приземљу и на спрату је идентичaн. У приземљу се налази репрезентативни степенишни ходник с оградом од кованог гвожђа и антре који води у три сукцесивно везана салона и две мање собе на бочним странама објекта. Једна од соба служила је као купатило-гардероба док је тоалет био засебна просторија.

Поред главног улаза, приземље има и један споредни који је водио на трем са масивним стубовима и дрвеном декоративном настрешницом одакле се улазило у кочије, односно аутомобиле. У дворишту, поред породичне куће, налази се једноспратни помоћни објекат који је имао намену коњушнице са собама за особље на спрату. Касније, када су аутомобили заменили кочије, коњушница је претворена у гаражу.

Главни улаз у двориште био је из Бирчанинове улице, а други колски из Улице краља Милутина. На парцели споменика културе, у његовом пространом дворишту, саграђен је 1931. године изложбени Павиљон према пројекту архитекте Војислава Ђокића и инжењера Александра Гавриловића. Конципиран је у духу модернизма, специјално намењен за излагање уметничких слика и скулптура, површине око 255м2 са стакленим кровом, централним грејањем, специјалним уређајем за постављање слика и постољима за скулптуре чувених античких и ренесансних мајстора.


Породица као темељ друштва

У проучавању друштвене историје Србије и грађанске елите Београда краја 19. и почетка 20. века, значајно место заузимају и личности породице Вељковић. Родоначелник Јован Вељковић био је син параћинског кнеза Вељка Миљковића, учесник устанка под Карађорђем, пуковник и попечитељ правосуђа. У договору с кнезом Милошем 1832. године Јован Вељковић је покренуо буну у параћинској нахији, након чега је поред параћинске још шест нахија, у складу с Букурешким мировним споразумом из 1812. године, враћено Србији. У свом познијем добу учествовао је у барикадама за време бомбардовања Београда 1862. године. По доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића Јован Вељковић постављен је за министра финансија. Приватно, био је колекционар оружја и претплатник првих издања Београдских новина.

Његов старији син, Јеврем, ађутант кнеза Михаила, завршио је војну школу у Пруској, учествовао у раду Уједињене омладине српске и био велики љубитељ књижевности. Наставио је очеву традицију и колекционарско интересовање за оружје и литературу. Млађи син Стојан докторирао је права на универзитету у Хајделбергу, а потом се усавршавао на универзитетима у Берлину и Паризу. Био је министар правде, председник Касационог суда и творац Устава из 1869, заједно с вођом либерала и дипломатом Јованом Ристићем. На Београдској великој школи предавао је Римско и Кривично право. Као министар правде донео је Аграрни закон којим је дата економска независност сељацима новоослобођених крајева. Високо образовање на престижним европским универзитетима била је карактеристика и наредних генерација породице Вељковић, што је у ондашњој средини била привилегија мањине.

Стојан је имао два сина, Јована и Војислава. Јован је завршио војну академију, био је ађутант краља Милана и борац у Првом светском рату. Млађи, Војислав „отац југословенског златног динара“, докторирао је права на Сорбони са златном медаљом. Био је професор Административног права на Лицеју, делегат Србије на Првој хашкој конференцији и секретар краља Александра Обреновића. Након Првог светског рата, 1919. године за време владе регента Александра Карађорђевића, постао је министар финансија. У новонасталој Краљевини СХС у којој су владали монетарна нестабилност и валутни хаос, др Војислав Вељковић успео је да формира нов монетарни систем и спроведе валутну реформу. Министарство финансија је под његовим руководством увело јединствену новчаницу под називом динар. Ангажовањем у области монетарне политике и државне благајне учествовао је у доношењу Закона о раду Народне банке Краљевине СХС 1920. године.

Након великог професионалног успеха, исте 1920. године, повукао се из политичког живота и посветио раду Српског књижевног гласника као његов оснивач, и колекционарству уметничких дела. Инспирисан палатом Медичи сазидао је зграду Врачарске задруге где се налазила Српска банка (данас Турска амбасада) у чијем врту је саградио атеље за сликарку Бету Вукановић, а која му је помагала у избору куповине домаћих и страних слика и скулптура. У свом дому окупљао је истакнуте књижевнике, уметнике и личности из политичког живота попут: Јована Цвијића, Јаше Продановића, Љубе Стојановића, др Ивана Рибара, Паје Јовановића, Уроша Предића и многе друге. Стојан Ј. Вељковић био је индустријалац, с братом Војиславом директор Парног млина и пиваре. Данашњи потомци су Богдан Б. Вељковић, који је дипломирао на Харварду, данас председник Удружења за повраћај национализоване имовине и његова сестра Катарина Вељковић - оснивач удружења Старе куће Србије.

У кући породице Вељковић деценијама се чувала богата породична заоставштина бригом њених потомака: старо оружје, војни атласи, стара издања књига и часописа, намештај, предмети примењене уметности. Најзначајнији и најбројнији део породичне збирке чинила су дела ликовне уметности, око 250 домаћих и страних мајстора академског реализма: Риста и Бета Вукановић, Вељко Станојевић, Драгутин Глишић, Љуба Ивановић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат а од страних мајстора око 30 аутора француског, енглеског, шкотског, италијанског и јапанског порекла, цењени чланови Удружења француских уметника који су излагали на изложбама Париског салона 5 у годинама између два светска рата одакле су Вељковићи откупљивали слике.

У целини, збирка је обухватала српске и стране уметнике једне епохе која је била јединствена у Београду по истакнутим ауторима, броју и вредности дела, чак и у поређењу с великим музејским збиркама (21 одливак Микеланђелових скулптура). Управо из тих разлога, породица Вељковић је у дворишту своје куће подигла модеран изложбени Павиљон који је у време своје изградње био први приватни музеј на Балкану. Почетком Другог светског рата је затворен, а након рата Моша Пијаде је овде отворио свој атеље, а потом и скулптор Сретен Стојановић. Након национализације Павиљона, бронзани одливци из збирке предати су Академији ликовних уметности, а простор је временом изгубио своју основну намену.

У породици Вељковић било је познатих политичара, правника и официра који су својим образовањем, политичким и војним залагањима и културним ангажовањима утицали на друштвено-политички и културно- уметнички живот Србије. Њихова кућа, на углу улица Бирчанинове и краља Милутина, пример је развоја градске архитектуре 19. века и прихватања европских стилских образаца важних у сагледавању развоја и модернизације српског друштва на прелазу два века.

Због културно-историјских и архитектонско-урбанистичких вредности Кућа породице Вељковић утврђена је за споменик културе – Решење Завода бр. 63/5 од 30.4.1967.


  • Текст: Ивана Весковић
  • Лектура: Анђелка Ковачевић
  • Извори:
  • 1. Досије споменика културе ЗЗСКГБ-Кућа породице Вељковић
  • 2. М.Ротер-Благојевић, Стамбена архитектура Београда у 19. и почетком 20. века, Београд 2006.
  • 3. http://www.ubs-asb.com/Portals/0/Casopis/2012/3/ UBS-Bankarstvo-3-2012-Matic.pdf__



Породична заоставштина


Post Title

Post Title

Post Title

Post Title

Post Title

Post Title