Старе куће Србије

Конак кнегиње Љубице један је од најрепрезентативнијих сачуваних примера грађанске архитектуре прве половине 19. века у Београду. Грађен је у периоду од 1829-1830. године. Према замисли кнеза Милоша, требало је да има двојаку намену, да буде стан његове породице, кнегиње Љубице и синова Милана и Михаила, каснијих српских кнезова, а у исто време и двор за резиденцију. Изграђен је по идејама и под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства. Ова грађевина садржи све одлике градских кућа српско-балканског стила.
Приземље и спрат имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје, што је традиционално оријентални просторни концепт произашао из некадашњих затворених унутрашњих дворишта. Због свог историјског и архиктетонског значаја конак има статус споменика културе од изузетног значаја.

Зграду конака подигао је Господар Јован Обреновић 1835. као спратну грађевину правоугаоне основе, асиметричног типа, са испадом и затвореном диванханом над улазом. Подрум је висок, озидан каменом, са таваницом од дрвених греда између којих су убачени шашовци. У приземљу се осим хола налазе још три просторије, од којих једна има богато декорисану пећ.
Спратни део грађевине је служио за становање и пријем гостију. Првобитно се ту налазила и велика отворена диванхана, која је касније зазидана. Већина соба има богато декорисану таваницу. Господар Јованов конак је претрпео многе измене и преправке, а током бомбардовања Чачка 1941. био је знатно оштећен. У периоду 1950–53. изведени су санациони и конзерваторско-рестаураторски радови и споменику је враћен првобитни изглед са грбом Обреновића. Данас се у Господар Јовановом конаку налази поставка Народног музеја у Чачку.

Прва и најстарија Вршaчка aпотека, звана „Апотека на степеницама” је, отворена 1784. године као “Апотека код спаситеља”. Последњи власник, од 1927. године, био је Александар Јовановић, полубрат чувеног сликара Паје Јовановића, а као апотека је радила до 1971. када је, као део Градског музеја, претворена у изложбени простор.
Поставку експоната о историјату здравствене културе чини оригинални инвентар и намештај из минулог доба- каса, вага, апотекарске пресе, авани, укази апотекара и лекара, као и подаци о здравству.
За љубитеље уметности, посебно је занимљива поставка о сликару Паји Јовановићу, рођеном Вршчанину.

Рајачке пимнице, као јединствен архитектонски комплекс винских подрума у Неготинском виногорју о којима први записи датирају из 19. века, представљају важан део српске баштине, а кандидат су за Листу светске културне баштине. Зидане су од камена или од брвана, зидова дебелих и до 60 центиметара. Подруми у којима се чувало вино делимично су укопани у земљу, како би се одржавала константна температурa ваздуха. Били су правоугаоног облика и ту се могло сместити неколико бачви за пет хиљада литара вина, десетак буради запремине око 700 литара, још много мањих буради и винских справа. На спрату су просторије у којима су у време бербе боравили виноградари, а биле су и место за дегустацију вина и разна славља. Због породичних веза, често се у низу зидало по неколико пимница.